 |
| . |
Za nama je još jedan prelazni rok, doba modeliranja i remodeliranja Juventusa, koji je doneo značajne promene.
Juventus je angažovanjem Maurizia Sarrija na tehničkom planu doživeo najveću revoluciju još od dolaska Luigija Maifredija u 1990. godini, čiji calcio champagne nije ostao u dobrom sećanju navijačima Stare dame. Naravno, okolnosti su potpuno drugačije. Za razliku od Maifredija, Sarri je nasledio ekipu koja je osvojila pet uzastopnih Scudetta, četiri Coppe i dve Supercoppe, te igrala dva finala Lige šampiona. Upravo to predstavlja najveći izazov za Sarrija i njegov stručni štab: kontrola svlačionice. Sada, za razliku od njegovih ranijih trenerskih avantura, Il Comandante će se suočiti sa mnogo širim rosterom, koji obiluje šampionima. Iako je rano, Sarrijev uticaj na igru ekipe je već primetan, što se moglo videti na utakmicama protiv Parme i Napolija. Istini na volju, u svega šezdesetak minuta, što je posledica neoptimalnog fizičkog stanja. Potrebno je malo vremena kako bi ekipa poprimila nove automatizme, plasirala fluidniju igru, zaigrala visoki pressing i uskladila kretanje u odbrani, te se u potpunosti navikla na zonsku odbranu. Prema rečima kapitena Chiellinija, pravi Juventus ćemo videti u decembru, ili januaru sledeće godine.
Pređimo na ono što je u fokusu svakog mercata: transfer igrača. Dominacija Juventusa Italijom tokom svih ovih godina leži u programiranju, odnosno u korišćenju potencijalnih prilika na mercatu. Fabio Paratici je već tokom zimskog mercata obezbedio potpis Aarona Ramseya, a kasnije i Adriena Rabiota, uprkos žestokoj konkurenciji brojnih evropskih klubova. Kruna Juventusovog prelaznog roka je, bez sumnje, angažovanje Matthijsa De Ligta. Mladi Holanđanin je bio predmet interesovanja svih vrhunskih evropskih klubova, a Juventus je još jednom pokazao da nova Live Ahead kampanja nije nasumična. Tokom prošle sezone, u njenim krucijalnim fazama, Juventus je zbog povreda imao najveće probleme upravo na štoperskim pozicijama. Dovođenjem Demirala, Juventus je oformio štoperski dvojac koji vrlo izvesno može nastaviti tamo gde će Chiellini i Bonucci stati. Pored Demirala i De Ligta, Juventus je parafirao ugovor i sa Romerom, te buduću štopersku tranziciju učinio manje bolnom. Stara dama je doživela (blažu) transformaciju i na bekovskim pozicijama, pa su u klub stigli Danilo i Pellegrini, odnosno napustili ga Spinazzola i Cancelo. Danilo može pružiti Sarriju ono što od bekova zahteva, sinhronizaciju sa ostatkom odbrane i građenje akcija iz poslednje linije, te mnogo manje egzbicionizma koga Cancelo pruža. Luca Pellegrini je talentovani bek, koji je već duže vreme bio na radaru Stare dame, ali detaljnije analizirati njegove karakteristike ne bi imalo smisla. Napad Juventusa nije doživeo značajnije promene. Klub je napustio Moise Kean, a u njega se vratio dobro poznati Gonzalo Higuain. Higuain, ukoliko je na vrhuncu psihofizičke forme i motivacije, može biti krucijalan u Sarrijevom sistemu, te odličan partner Ronaldu.
Ono što bi se moglo izdvojiti kao nedostatak, ili barem nešto na šta nas Juventus nije navikao, jeste nerealizacija odlaznih transfera. Korekcija će sigurno biti na popravnom mercatu u januaru, kako ga i sami Italijani zovu (mercato di riparazione), kada će Juventus sigurno nastojati da se oslobodi igrača koji su van projekta, te obezbediti odgovarajuće plusvalenze i izbalansirati finansije. Juventus će, kao i obično, ciljati sva tri trofeja. Prethodno navedeno može značiti sve ili ništa, a sud o svemu će, kao i uvek, dati broj novih odličja u J-Museumu na kraju sezone.